RS planeta

Spomenik je visok 4 metra, izgrađen od kamena na kome je izmješna crvena, crna i siva boja, kao ambijent ratišta i simbolično predstavlaj mješavinu krvi i baruta. Na srpskom vojničkom groblju sahranjeno je šest ruskih dobrovoljaca. Vjence pred ovo spomen obilježje, položile su brojne delegacije u ime RS, BORS, zajednice srpko-ruskog prijateljstva, zatim porodica poginulih ruskih ratnika, opštine Višegrad, bratskih opština iz Srbije, udruženja poginulih boraca RS i drugih organizacija koje su došle da iskažu poštovanje prema ruskim dobrovoljcima. Svečanost u Višegradu je završena himnom “Bože pravde“.






















Opširnije...

Radovi na izgradnji sjeverne tribine na Gradskom stadionu u punom su jeku. Ovih dana uveliko se radi na postavljanju temelja za novu tribinu, a mi Vam u nastavku ove vijesti donosimo nekoliko fotografija koje će o tome i posvjedočiti...




















Opširnije...

Написао Драгутин Франић, професор велике реалке осјечке, 1895. године

Византијски цареви, желећи осигурати границе свога царства од сјевера проти сусједним варварима, стадоше већ половицом VIII. вијека.

пресељивати у Европу одважне арменске Павликане. То бијаху потомци старих (из III. стољећа) сирских Манихејаца, од којих су најзнаменитији Павличани на истоку и Богумили на балканском полуострву, или Катаро-Патарени на западу. Њихова једноставна и лако појмљива наука, боље рекућ празновјерје, стече на брзо много кристаша, гдје се год нојави. Особито мање наображени разред нучанства и прости народ, у који још не бијаше луч кршћанске просвјете са свијем продрла, пристајаху уз ту науку, која и међу балканским Словјенима, географским редом од истока нађе одушгевљених присташа.

Словјенски реформатор и вођа једне гране те дуалистичке шљедбе, која бијаше најприје у Бугарској заступала, и која у XIII. стољећу на западу уздрма црквом и државом, звао се Богумил (Јеремија). По њем се и цијела секта прозва. Та се ереса оцијепи од источне и западне цркве, основа посебне вјерозаконске задруге и устадс протнв цркве и државе. То бијаше дакле средовјечни социјализам. Проти еретицима подузимаше с тога и држава и црква најстрожије мјере, али то све оста дуго времена без нозитивног успјеха. Одважни и право-вјерни Комнени (на посе Алексије), не дадоше тој секти права, те помагани грчким патријархом и свећенством, прогањаху је огњем и мачем, гдје се год показа. У Трацији и Македонији имали су Богумили главно уточиште и то у Мелнику, гори Бабуни, одакле се и Бабуни прозваше, и у Моглени. Чим су Богумили били више прогоњени, тим су се вигае притајивали, да се опет у згодно вријеме, уздајући и ослањајући се на наклоност народа, многобројнијима покажу.

У Бугарској се појави та секта доста рано. Већ се цар Борис тужи папи, да Армени проповиједају по његовој земље, која је у оно доба била Елдорадо апостола сваковрсних вјера. Бугарски су владари били много толерантнији и слободоумнији, те нијесу тој шљедби тако стајали на пут, као што источни и западни властодршаци. И сами чланови кнежевских породица бијаху им склони, као: Гаирило, иначе Радомир Роман и његова жена, те некоји босански бани и краљеви. Богумилство се највигае распространи за 167-годишњег византијског господства у Бугарској. Каква га је судбина снашла за Калојанова нашљедника Бориса, то ћемо још чути.

У Србији су били Богумили слабије среће. јер их тамо енергични велики жупан, Стеван Немања — по приповиједању његова живото-лисца, сина Стевана Немањића Првовјенчаног — оружаном руком за увијек истријеби: прогоном, казнама и огњем, а њихове књиге спали.

Из Србије протјерани, утекоше се Богумили у Захумље к Стеванову брату, кнезу Мирославу, који их из братинске зависти радо прими.

Из Захумља дођоше богумилски вјеровјесници и у поносну Босну, гдје се уједно њихова наука под окриљем банова и племства, а и свећенство тако распространи, као албингенизам у јужној Француској. Она се у Босни више него у икојој другој јужнословјенској покрајни ојача и рашири, премда се имала борити са силним неприликама. У XIII. стољећу пријђе та нова вјера и нреко саме Саве и Уне у Сријем, Славонију, Хрватску и Лику. И у Ческој нађе она овдје ондје по којег заточника. Ту се појави или с југа или с Рајне.

Прије него пријеђемо на судбину босанских Патарена за живота папе Иноцснта III. морамо поглед бацити на тадање вјерско и црквено стање Босне, да лакше схватимо тамошњу превласт патаренства.

За цијелу Босну постајала је с почетка само једна бискупија у мјесту Брду са столном црквом св. Петра, а у жупи Врхбосни. Исто тако је за цијелу Србију била само једна бискупија, и то она у Раши, али с том равликом, да је она била овисна о Риму, а ова о Византу. Босанска бискупија (Вosoniensis scclesia) била је прави perpetuum mobile, те је предавана испод власти спљетске надбискуппје у руке дукљаиско-барског метрополите (одлуком папе Александра II. године 1067. који ју мораде одступити надбискупији дубровачкој, а ова по налогу папе Клемента III. године 1191. метрополији спљетској. Сада наста пријепор и правда ради ње између дубровачке и спљетске надбискупнје, те ју доби год. 1247. надбискупија калочка.

Осим тога била јњ Босна управо на судару латинског и грчког сви]ета, те је ту било довољно шљедбеника обају обреда. То породи двострану политичну стру]у: нагињање к истоку и склоност к западу.


Римокатолици бијаху склони Риму, а грчко-источњаци држаху заједно с Византом. „Ну тада се још не бијаху изоштриле оне опреке између једне и друге цркве у овим земљама, које су тек кашње настале на голему несрећу нашем народу‘).“ Свећенство се ипак већ тада није међусобно добро пазило и гледало, а великаши и богаташи мијењаху сваки дан своје вјерско освједочење, те бијаху данас присташе римског католицизма, а сутра обожаватељи византијског православља. То је све дакако било у прилог патаренској шљедби која брзо у народу чврсти корјен ухвати, те и саму банску породицу, којој од године 1180.-1204. бијаше на челу славни бан Кулин, на своју страну предоби.

Познато нам је већ из онтужбе самопрозваног дукљанског „краља“ Вукана римском папи Иноценту III. због босанског кривовјерства, да је бан Кулин био у роду са српском великожупанском обитељи. Кулинова наиме сестра била је удата за захумског кнеза Мирослава, рођеног брата Стевана Немање. Кад је Мирослав преминуо, утече се његова жена к своме брату Кулину и донесе му са собом цијелу захумску баштину и уз ову и приврженост к патаренству или богумилству. Она је доиста још више потакла свога брата у његовој намјери, да уз самосталну државу буде и самостална вјера. Кулин је на сваки начин настојао отети се упливу и надзору угарских краљева. но признавши патаренство у својој држави, дигну се против њега још и римски папа Иноцент III који оруђе и право казне уручи самом краљу Мирку. Још прије оптужбе Вуканове био се већ краљ Бела III. подигао против босанских Патарена и као неки заточник католичке вјере позвао Кулина на одговорност. Бан се краља ипак лукаво отресе, одговоривши му, да римска столица нема ништа против ове шљедбе. Али кад је Вукан године 1199. тужио и јавио папи, да је у Босни, земљи угарскога краља, завладало кривовјерје и да је сам бан Кулин са својом жепом и сестром, удовицом покојног захумског кнеза Мирослава, са своим осталим рођацима и са више него 10.000 кршћана прешао на кривовјерје, одлучи папа чим прије затрти патаренство милом или силом. Ако не би опомене ништа помогле, науми Иноцент, по тадањем обичају и крсташку војну на кривовјерце подигнути.

Иноцент, држећи врховним господаром Босне угарског краља Мирка, обрати се на њ писмено, сјети га његове владалачке моћи и замоли га 11. октобра 1200. годипе, да опомене Кулина бана: да напусти Патарене, да им не иде на руку, него да им отме сав иметак и да их протјера из земље. Ако пак његова краљевска опомена не би користила, нека с војском провали у Босну и отме бану и Патаренима сав посјед (јер се одметништво сматрало црквеним и државним злочином), те нека их све заједно без трага и гласа истјера из цијелог свог краљевства. Нека тим начином покаже бану право државне власти, ако се исти иначе не би дао на прави пут склопути. То је први позив на крсташку војну, коју је римска столица хтјела на патаренску Босну подићи. За нас је врло важно, што папа у том истом писму вели, да је надбискуп спљетски прогнао мпого Патарена из Спљета и Трогира. а да им Кулин бан босански даде не само уточиште, него их дапаче држи за праве католике, јавно подупире и штује више од самих католика.

Кулин се нађе сада у великом шкрипцу, јер му је пријетила погибељ и од црквепе власти и од угарског краља, који се у то доба био већ у српске ствари заплео, те је вребао само на згодну прилику, да своју власт и у Босни што боље учврсти. Мирко позва одмах Кулина, да се оправда и захтјеваше од њега по одредби паие, да све Патарене, отевши им њихова добра из своје бановине протјера. Бан се изговори, да није Патарене држао за кривовјерце, него за праве католике. Он ипак обећа краљу, да ће неколико Патарена послати у Рим, да сами растумаче папи своју вјеру, па нека их онда папа у добру утврди, или од зла одврати, јер су вољни држати се нотпунома науке апостолске римске столице.

Кулин испуни своје обећање, те отправи годипе 1202. с надбис-купом и надђаконом дубровачким к Иноценту неколико Патарена. Да и папи боље у вољу уђе, замоли га уједно, да би послао способна човјека у Босну, који би њега самога и цијели народ испитао и црквене ствари у Босни уредио. Тако сврже бан са себе сумњу одметништва и то на штету угарског краља, кому пе даде повода, да се уплиће у туђе ствари.

Иноцент прихвати радо понуду банову, те 21. новембра исте године именова спљетског надбискупа Бернарда и свога дворског капелана Ивана, који је већ и онако био познат у овим крајевима, за поклисаре римске столице у Босни. Папа им даде напутке, што и како имају радити. Морају наиме добро испитати и истражити вјеру и држање бана Кулина, његове жене и цјелокупног народа. Оно што пронађу, да је добро, нека по црквеним прописима потврде, а оно што се правој науци противи, нека настоје па добри пут довести. Ако би се пак когод противио, нека се проти њему лате прописаних иознатих одредаба и закона нроти кривовјерцима.

Спљетски надбискуп предаде по свој прилици цијелу истрагу у руке Иванове, јер се само овај спомиње у даљњем посланичком дјело-вању. Иван се енергично прихвати посла. Дие 8. априла године 1203. сазва он патаренске поглавице на збор, који се састаде у Бкелопољу. На овај састанак дође осим папипског поклисара и сам Кулин и дубровачки арциђакон Марин (ваљда као замјеник надбискупов), а од патаренских старјешина: Драгиша, Љубин, Драгота, Прибиша, Љубен, Радош и Владош. Ту се те старјешине у име својих једномишљеника писмено и свечано одрекоше своје досадање вјере и обичаја, те се обвезаше, да ће се држати римокатолнчких обреда.

(...)

За чудо, да о бану Кулину нигдје ни рјечице нема, да се кривовјерства одриче, него се само спомиње као њихов заштитник. Папински га је посланик ваљда за то пустио иа миру, јер му је бан у свем на руку ишао и јамчио за његове одредбе.

Пошто је Иван са својим послом у Босни готов био, поведе Љубина и Драготу, заступнике босанских патаренских поглавица, са собом у Угарску, краљу Мирку да и њега освједочи о свом успјеху. Тај је успјех ипак био само привидан.

Дне 30. априла састаде се краљевско вијеће код Будима сада Маргаретин оток, на које дођоше црквени и државни угарски достојанственици. Љубин и Драгота изјавише и присегоше се и пред овим вијећем, да се одричу своје вјере и да ће се држати увијек своје присеге и наредаба римо-католичке цркв. Сам краљ потврди њихову писмену заклетву и обвезу својим властитим печатом и тај акат уручи Кулинову сину, који мјесто свога оца бијаше онамо дошао и нареди му, да се и он и отац имају тачно држати свога обећања. У то име морао му се Кулиновић обвезати у своје и очево име, да ће 100 марака сребра глобе платити, ако би икакве кривовјерце у својој земљи трпјели. Иноцент био је већ одредио године 1200. да се заштитник кривовјераца има казнити новчаном глобом, која не смије бити мања од четвртине вриједности цијелога његова иметка. Владар би осим тога изгубио право на пријесто, ако не би за годину дана цркви дао задовољштину.

Папински поклисар посла у Рим извјештај о свом дјеловању и успјеху у Босни и јави, да је једини босански бискуп Данило умр’о. Нека пошаљу у Босну једног Латина за бискупа, који ће бити поузданији од Словјена. Он предложи такођер, да се у тако великој бановини, која има само једну бискупију, подигну још три до четири нове бискупије.

Врло је занимл.иво, што овдје папински посланик називље Босну „Regnum“ (краљевство); то је свакако учинио ради народног благостања и снаге, коју је Босна имала за сретног Кулинова. времена. — Да се није можда и Кулин повео за Вугарима и Србима, те заискао од папе круну, или се можда о том штогод у Риму говорило?! Извори о том шуте, те послије 1204. године не спомињу више ни Кулина бана. Као што у Бугарској и Србији, могла је и у Босни бити утемељена митрополија, да је то било у прилог угарском краљу.

Да су баш за Кулинова времена од црквене стране такове мјере предузете биле против Патарена, томе се не треба чудити; ваља само помислити на оно, што се на занаду против кривовјераца радило, гдје су се крсташке војне против њих дизале. Патарени се притајише, док је Иноцент на животу био, те почиваху и мироваху; али чим је он преминуо, ступише они на ново на позориште и наставише своју улогу играти. Његов нашљедник Хонорије III. позивље угарски народ, краља и свећенство, да се дигну на крсташку војну против босанских кривовјераца. Али посао бијаше узалудан, и ако им је и српски краљ Стеван Немањић ишао на руку, јер су се Патарени већ одвећ осилили били. У Босни бијаху тада три главне вјероисповијести римокатоличка, грчкоисточна и патаренска, која бијаше све до провале турске јавна и управо у неку руку народна вјера. Кад су год. 1463. Османлије Босну освојиле, завлада ту мухамеданство и доби превласт над кршћанском вјером, а патаренство се претопи у исламству и ишчезне за увијек.

Раширење патаренске вјере међу балканским Словјенима има замашну хисторичну вриједност не само с тога, што је она особито упливисала на ћуд народа и начин његова живота, него још више за то, што ова словјенска реформација надмаши све оне западних народа и сврати на се позорност цијеле Европе. Патаренска литература изазва на занаду силни вјерозаконски рат.

Кољевка патаренске, или богумилскс шљедбе бијаше у Бугарској, одакле се она разграни по разним земљама и народима, који ипак осташе увијек у међусобној религиозној свези; јер се и балкански Богумили узрујаше, када се на западу против њихових једномишљеника најжешћи бој вођаше. Само у такој моралној заједници могаху они онаку моћ развити, те се најсилнијем папи Иноценту III. опирати. Њихово упориште бијаше у Босни, гдје се удомише концем XII. вијека, те се најдубље укорјенише и најдуље одржаше, пркосећи и самим крсташким војнама. Ту су дуго времена великаши, бани и краљеви били шљедбеници те вјере, подаривши јој потпуну слободу и фактично господство, те се тако утврди „босанска црква, која се уздржа све до друге половине XV. вијека. Исто свећенство и манастири не могаху се тому опријети и пристајаху уз патаренску науку и не мислећи на то, да је она на путу против ширења грчко-источне и римо-католичке цркве. Та се шљедба прилагођивала потребама појединих народа. Она је била некаква средина између ноганске и кршћанске вјере, за то је прости народ лакше схваћао и пригрлио. У забацивању хијерархије одсијева ту неки патријархални демократизам, који је у много чему одговарао прастаром уређењу словјенске фамилије и опћине; с тога управо богумилство и омили нашему народу. Увађањем социјалних одношаја заједничког живота било је богумилство са свијем проникнуто принципом братства и једнакости.

Ова је секта већ у XII. вијеку била растресена ио цијелој јужној иполовнци балканског полуострва, а на почетку XIII. вијека бијаше цијела јужnа Европа од Пиренеја до Воспора и Олимпа, опасана ланцем богумилских селишта, те милиони пристајаху уз науку бугарског popa. Тек XV. вијек и провала Османлиjа у Босну и Херцеговину учини крај богумилству на балканском полуострву.
Opširnije...

5. novembra 1914. - Pod komandom generala Oskara Poćoreka u Prvom svjetskom ratu počela austrougarska ofanziva na Srbiju, okončana slomom austrougarske vojske i njenim bjekstvom preko Drine polovinom decembra 1914. Pobjede srpske vojske na Ceru i Kolubari prvi su veliki uspjesi saveznika nad Centralnim silama u Prvom svjetskom ratu, a poslije ponižavajućeg poraza Poćorek je penzionisan.
Opširnije...

5. novembra. 1882. - Umro srpski filolog Đura Daničić, saradnik Vuka Stefanovića Karadžića u borbi za reformu srpskog jezika i pravopisa. Poslije studija u Požunu (Bratislava), Pešti i Beču radio je kao bibliotekar Narodne biblioteke u Beogradu, sekretar Društva srpske slovesnosti i profesor Liceja i Velike škole. U prvom radu - "Rat za srpski jezik i pravopis" 1847, kojim je doprinio brzoj pobjedi Vukovih ideja, potpisao se prezimenom Daničin, umjesto porodičnim Popović. Vukove i sopstvene poglede na jezik je dosljedno proveo u prevodima s latinskog "Psaltira Davidovog" i "Starog zavjeta". Objavio je više djela iz stare sprske književnosti ("Žitije sv. Save" - Teodosijevo, "Žitije sv. Simeona i sv. Save" - Domentijanovo, "Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih" - Danilo i njegovi učenici, "Nikoljsko jevanđelje"). Izdao je "Rečnik iz književnih starina srpskih" i započeo veliki istorijski "Rečnik hrvatskoga ili srpskoga jezika". Pomogao je Vuku da prevede "Novi zavjet". Ostala djela: "Mala srpska gramatika", "Srpska sintaksa", "Oblici srpskog jezika", "Istorija oblika", "Osnove srpskoga ili hrvatskoga jezika", "Koreni", "Srpski akcenti".
Opširnije...

Dobar trik kako dodatno optimizirati slike (osim unošenja alt taga i opisa slike, prilikom dodavanja članka) je u prilogu:

1) U Joomla root folderu postoji fajl robots.txt. Otvorite fajl i obrišite liniju:

Disallow: /images/

2) Pobrinite se da vaše slike budu što bliže Joomla root folderu. Joomlina default lokacija je www.vassajt.com/images/stories/. Ako nemate puno slika, najbolje je da te slike stoje u folderu www.vassajt.com/images, znaci blize root-u.

3) Pobrinite se da vaše slike u nazivu sadrže opis. Slike tima DSC346.jpg, pretraživačima neće značiti ništa. Recimo imena fotografija bi trebala biti ovakva: fk_borac_banjaluka.jpg. Ja sam koristio _ za odvajanje riječi, jer neke skripte u Joomli ne vole ako postoji razmak npr: fk borac banjaluka.jpg.

Nadam se da će Vam ovo pomoći.
Opširnije...

Uhapšen drugi napadač na ambasadu

Drugi napadač koji je pucao na zgradu Ambasade SAD ranjen je u kuk, ubačen u kola Hitne pomoći i upućen u bolnicu Koševo, javljaju izvještači Srne.

Napadač je, prema nepotvrđenim informacijama, bio opasan eksplozivom.

Jake policijske snage raspoređene su oko zgrade američke Ambasada, a sirene odjekuju gradom.

Prema nezvaničnim informacijama, muškarac koji je danas prvi pucao na američku Ambasadu u Sarajevu, a kojeg je policija ubila snajperskim hicem, imao je oko 40 godina i bio je pripadnik vehabijskog pokreta.

Prema izjavama očevidaca, lice koje je imalo maskirnu jaknu pucalo je iz vozila koje je blokiralo glavnu saobraćajnicu ispred Ambasade, na zgradu Ambasade SAD više od deset minuta.

U pucnjavi su, prema nezvaničnim informacijama, povrijeđena dva policajca, jedan u glavu, a drugi u nogu. Među prvim ranjenim licima u pucnjavi je pripadnik obezbjeđenja američke Ambasade.

Portparol Kliničkog centra Koševo Biljana Jandrić izjavila je ranije Srni da nema prijava o povrijeđenima nakon napada na američku Ambasadu u Sarajevu. ''U bolnicu Koševo niko nije dovezen, niti ima najava da će biti'', rekla je Jandrićeva.
Opširnije...

Lice koje je pucalo na zgradu Ambasade SAD u Sarajevu policija je ubila snajperskim hicem, a traga se za još jednim licem koje je učestvovalo u ovom događaju, javlja BH radio 1.

U pucnjavi su, prema nezvaničnim informacijama, povrijeđena dva policajca, jedan u glavu, a drugi u nogu.


Portparol Kliničkog centra Koševo Biljana Jandrić izjavila je za Srnu da nema prijava o povrijeđenima nakon napada na američku Ambasadu u Sarajevu.

''U bolnicu Koševo niko nije dovezen, niti ima najava da će biti'', rekla je Jandrićeva.

Prema izjavama očevidaca, lice koje je imalo maskirnu jaknu pucalo je iz vozila koje je blokiralo glavnu saobraćajnicu ispred Ambasade, na zgradu Ambasade SAD više od deset minuta.

Sve saobraćajnice na Marijin dvoru su blokirane.




Opširnije...

http://www.jelenakalicanin.com/pimg/kucastil_mihailo_03.jahttp://www.palelive.com/images/stories/foto-vijesti/dvorana_laktasi.jpgpg





http://www.palelive.com/images/stories/galerije/dvorana-laktasi/DSCN1769.Jahttp://www.palelive.com/images/stories/galerije/dvorana-laktasi/DSCN1771.JPGPG




Opširnije...

26. oktobra 1961. godine, srpski pisac Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu za književnost.



-----------------------


Tito bio ljut zbog Andrićevog Nobela

Književnik Matija Bećković tvrdi da Josip Broz Tito i komunistička vlast nisu bili srećni što je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, a oštro kritikuje i odnos današnjeg režima prema Andriću.

Sadašnja vlast se prema obeležavanju pola veka otkako je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost odnosi s jednakim nipodaštavanjem kao što se prema slavnom piscu odnosila komunistička vlast u vreme kad je nagradu dobio, kaže Bećković.

“Izgleda da je našoj državi zbog Andrićeve nagrade jednako neprijatno danas kao što im je bilo neprijatno i pre 50 godina. Da je tu nagradu dobio neko drugi, ne bi se tako ustručavali. Preživeo je onaj rat, ali ovaj sigurno ne bi, srećom stradao je samo njegov spomenik u Višegradu“, kaže Bećković.

Poznati srpski pisac priseća se kako je 26. oktobra 1961. u Beograd stigla vest da je Ivo Andrić postao Nobelov laureat, ali i o razlozima zbog kojih je ona u ovdašnjim političkim krugovima dočekana prilično hladno.

“Bio sam tog dana na ulici kada se pročula vest da je Andrić dobio Nobelovu nagradu i svi smo pohitali ka Francuskoj 7. Sjatili su se tamo pisci i domaći i strani novinari. Jedini koji nije bio uzbuđen bio je Ivo Andrić. Svi smo to shvatili kao priznanje svima nama, a Andrić je u svom starom mantilu i sa već izanđalom tašnom govorio kako bi želeo da sve to što pre prođe da bi se vratio za svoj pisaći sto“, priseća se Bećković.

“Meni se činilo da je bio uplašen... Andrić je znao kakvu će zavist izazvati lovor koji je stavljen na njegovu glavu jer su državni favoriti za to priznanje bili neki drugi pisci. Znao je opet, ako se pokrene priča o njemu, da će se svi najlakše složiti da je on gori od svih. Milovan Đilas je tada bio u zatvoru i on se plašio da će ga strani novinari pitati za njega. Predrag Palavestra mi je ispričao da ga je Andrić zamolio da u slučaju da se to desi on uskoči sa nekim drugim pitanjem pa će odgovoriti njemu, a zaboraviti na prethodno pitanje“ priča on.


Komunisti želeli Krležu

Bećković kaže da je nesporno da je Nobelova nagrada bila veliki trijumf Andrićevog života, ali i da je on zahvaljujući tom priznanju izbegao da bude kamenovan.

“Već su bile počele da izlaze kritike da se ponavlja i da njegove knjige nisu na visini onih ranijih. Pomišljam da bi i hijerarhija naših velikana koju bi napravio gradski komitet izgledala drugačije da se nije umešao Nobelov komitet“, smatra on.

“Tito nije primio Andrića odmah posle dodele nagrade već tek mesec dana kasnije. Nisu bili zadovoljni ni njegovom besedom u Stokholmu, gde je on govorio o priči i pričanju, a oni su se nadali da će bar pomenuti samoupravljanje. I da nije dobio Nobelovu nagradu za književnost, Ivo Andrić je zaslužio priznanje jer je s obzirom na njegovu karijeru uspeo da ostane živ“, ističe Bećković.
Komunistička vlast je kao najboljeg kandidata za Nobelovu nagradu videla Miroslava Krležu, ličnog prijatelja Josipa Broza Tita. Zabeleženo je da je tada kompletna jugoslovenska diplomatija dobila nalog da radi u Krležinu korist."

Akademik Radovan Vučković kaže da je Krleža kao marksista i komunista bio mnogo podobniji kandidat od Andrića.

“Andrić je između dva rata bio ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu i to mu je kod tadašnje vlasti bila velika hipoteka“, ističe Vučković.



Kulturni sunovrat

Većina srpskih književnika koji danas sede u Francuskoj 7 nije zadovoljna pažnjom koju Ministarstvo kulture pridaje obeležavanju Andrićevog jubileja.

Predsednik Udruženja književnika Srbije Radomir Antić kaže da takav odnos države prema delu jedinog srpskog nobelovca ne predstavlja ništa drugo do nebrigu.

“Mi smo država koja obeležavanje ovako važnih jubileja svodi na nekakve manifestacije koje nemaju nikakav odjek. To je prvenstveno nebriga prema knjizi i čitanju, koja traje prilično dugo bez obzira ko sedi u Ministarstvu kulture“, smatra Antić.

“Nadam se da će neki ljudi konačno da shvate da bez podsećanja na prave vrednosti, poput ovog jubileja, neke stvari u ovoj zemlji nikada neće doći na svoje mesto. Ivo Andrić, nažalost, za naše političare nije ona tačka u kojoj oni sublimiraju svoje interese. To je posledica marginalizacije kulture uopšte, a posebno književnosti“, ističe on.

Antić kaže da će se Udruženje književnika potruditi da na svim događajima na kojima će ove godine biti prisutni srpski pisci delo Ive Andrića bude u centru pažnje, ali priznaje da su njihove finansijske mogućnosti ograničene.
Opširnije...

28. oktobra 1924. - Rođen srpski trener Aleksandar Nikolić, tvorac superiorne jugoslovenske škole košarke, najznačajniji stručnjak evropske košarke u 20. vijeku. Košarku je počeo da igra 1946. i nastupao je za više ekipa, uključujući "Crvenu zvezdu" i "Partizan", za jugoslovenski nacionalni tim odigrao je 11 utakmica, a 1951. je postao trener reprezentacije Jugoslavije, kojoj je donio prve medalje 1961. na evropskom i 1963. na svjetskom prvenstvu i tutule prvaka Evrope 1977. i svijeta 1978. U košarkaškim krugovima najčešće su ga nazivali "Profesor" i bio je učitelj plejade srpskih trenera, čije su ekipe praktično monopolizovale evropske klupske titule. Zbog ogromnih zasluga za košarku 1998. uvršten je u čuvenu "Kuću slavnih" u američkom gradu Springfild, kolijevci košarkaške igre.


--------------------------


Aleksandar Nikolić (Sarajevo, 28. oktobar 1924 — Beograd, 12. mart 2000) je bio poznati jugoslovenski košarkaš i trener. Zbog zasluga za razvoj košarke u bivšoj Jugoslaviji, Nikolić se često naziva „Otac jugoslovenske košarke“.

Nikolić je rođen u Sarajevu, ali se preselio u Beograd dok je još bio dete. Gimnaziju Kralj Aleksandar Karađorđević je završio 1943, a zatim je studirao pravo i medicinu na Beogradskom univerzitetu. Od 1944. do 1945. je služio u JNA. Diplomirao je 1946. Bio je profesor na fakultetu za Fizičku kulturu u Beogradu, zbog čega je ostao upamćen po nadimku Profesor.

Igračku karijeru Nikolić je proveo u Partizanu (1945-1946), Crvenoj zvezdi (1947-1949), Železničaru iz Čačka (1949-1950) i BSKu Beograd (1950-1951). Sa Crvenom zvezdom je osvajao Prvenstvo Jugoslavije 1947-1949. Odigrao je 10 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije.

1951, nakon završetka igračke karijere, Nikolić je postao selektor reprezentacije Jugoslavije i na tom mestu je ostao do 1965. Pod Nikolićevim vođstvom, Jugoslavija je osvojila srebrne medalje na Evropskim prvenstvima 1961. i 1965, kao i bronzu 1963. Na Svetskom prvenstvu 1963. osvojeno je srebro. Takođe je bio prvi trener klubova OKK Beograd, Partizana i italijanske Petrarke iz Padove. 1966. je izabran za najboljeg evropskog trenera. 1969. Nikolić je postao trener Ignisa iz Varezea. U periodu od 4 godine (1969-1973), Ignis je osvojio tri nacionalna prvenstva, tri evropske titule, tri italijanska kupa i dva internacionalna kupa (svetska prvenstva za klubove). Tim Varezea iz 1970. i 1973. je pobedio u sva četiri takmičenja u kojima je igrao, što pre nikom nije uspelo. Tim Ignisa iz sezone 1972/1973 je često proglašavan najboljim timom u istoriji italijanske i evropske košarke.

Nakon 11 godina odsustva iz reprezetnacije Jugoslavije, Nikolić se vratio 1976. i predvodio reprezentacija na Evropskom prvenstvu 1977. i Svetskom prvenstvu 1978. Na oba prvenstva je osvojeno zlato.

Kao trener Nikolić je imao odnos pobeda i poraza 357-200 na klupskom nivou i 101-39 na reprezentativnom nivou. U Košarkašku kuću slavnih Nikolić je uvršten 1998. Nikolić je takođe bio trener dvojici budućih članova Kuće slavnih: Borislavu Stankoviću i Krešimiru Ćosiću.

FIBA mu je 1995. dodelila Orden časti.

Aleksandar Nikolić je umro 12. marta 2000. u Beogradu. 2007. godine Božidar Maljković je pokrenuo inicijativu da se Beogradskoj Areni promeni ime u Dvorana Aleksandra Nikolića.

U Alkobendasu predgrađu Madrida, Španija, 1. marta 2007. godine, otvorena je Kuća slavnih Međunarodne košarkaške organizacije. U prvoj grupi članova kuće, zajedno sa još 5 košarkaških trenera koji su zadužili svetski košarkaški sport nalazi se i ime Aleksandra Nikolića.


Klubovi

KK Partizan (1954-1956)
OKK Beograd (1961-1963) (1967-1968)
Petrarka Padova (1964-1967)
KK Crvena zvezda (1973-1974)
Ignis (1969-1973)
Alko Fortitudo (1974-1976)
KK Borac (1978-1980)
Virtus Sinodin (1980-1982)
Rejer, Venecija (1982-1983)
Skavolini (1983-84)
Udine (1984-1985)
Opširnije...

http://www.blic.rs/data/images/2010-11-06/88076_slika_hf.jpg?ver=1289060169

28. oktobra 1915. - Povlačeći se sa srpskom vojskom u Prvom svjetskom ratu, samoubistvo izvršio srpski pisac Milutin Uskoković, autor lirskog temperamenta, u čijim se djelima sukobljavaju romantizam i moderno shvatanje života i svijeta. Završio je prava u Beogradu i doktorirao u Ženevi. Pokušao je da stvori beogradski društveni roman, ulazeći u dramatične sudare ličnosti s gradskom sredinom, ali je više prikazivao unutrašnja stanja intelektualaca nego kompleksnu sliku vremena. Djela: romani "Došljaci", "Čedomir Ilić", zbirka pripovijedaka "Kad ruže cvetaju", crtice "Pod životom", "Vite fragmenta".
Opširnije...

Historijskim promatranjem imena naroda i zemalja dolazi se često do sasvim nenadanih obreta. Gdje nas kronike i povelje ostavljaju na cjedilu, tu pokašto značenje imena u kojeg naroda reprezentira čitavu perijodu.

Vrlo je stara, ali ujedno i vrlo istinita metafora, da su geografija i kronologija oba oka historije. U sumračnom pojutarju ljudske povijesti, gdje se razabiru samo tamni crtezki, treba nam baklja, a to je jezikoslovje. I svjetlost jezikoslovnih rasprava vrlo često zavarava, ako se ne osvijetli prava stvar i ako to ne bude s prave mete. S toga je razloga etimološko natucanje prečesto besplodno; ili se time samo umnožava čislo praznih hipoteza, ili te pak zavede, te zabasaš u prostranome carstvu fantazije.

Unatoč raznijem poteškoćama nema Opet ispitaču slaćega posla, već tražiti i proučavati zametak svome predmetu. Tražiš svakojakih razjašnjenja, opet ih napuštaš, pa se neozlovoljen vraćaš onamo, odakle si pošao, da počneš iznova. Osobito je mučno protumačiti ime naše zemlje Bosne, onoga teritorija na razmeću zapadne i istočne kulturne sfere, preko koga prestrujaše najraznoličnije narodne stihije. Bujno čislo kako starih, tako novijih povjesničara i zemljopisaca trudilo se i mučilo, tražeći porijeklo imenu Bosna ili Bosnia, pa se pri tom svakojako razgaćalo i nagaćalo.U zadnje vrijeme napisao je gospodin Earlo Saks sastavak o postanju imena Bosne, koji zaslužuje pažnju i s obidate, ondje nanizane građe, i sa svoje trijezne kritike. Iz svijeh izvora slijedi pouzdano, da se je stara banovina Bosna uopće podudarala s poriječjem Bosne. Sa sudom, koji Saks na tome osniva, da je naime Vosna svoje ime primila od glavne žile te oblasti, od rijeke Bosne, slažu se svi noviji ispitači. Treba dakle pronaći značeše imena te rijeke. Hoćemo li, da pri ovom našem ispitivanju metodički radimo, onda nam valja postaviti dva pitanja: 1. Je li ime Bosna slovjenskog porijekla? 2. Ako nije slovjenskog porijekla, u kojem jeziku valja mu onda tražiti korijen? Na prvo pitanje možemo dosta pouzdano odgovoriti.

Riječ BOSNA, — Boskna — sastavljena je od korijena Bos, — Bosć — i od sufiksa na (u staroslovjenskom ćnć-kna-ćno, inu-ina-ino). Tvorka na dodaje se supstantivima, adjektivima i participima. Riječ Bosna po tvorci na izgleda, da je ženski pridjev; pravo uzevši jest supstantivni adjektiv. To se vidi po dekdinaciji: Bosna, gen. n e, dativ i lokalnoj (u Bosnoj), pri čemu uvijek valja razumijevati bosna zemlja. Ali korijen bos, nema u slovjenskim jezicima značenja, koje bi tumačilo tu riječ. Vuk Stef. Karadžić navodi Bosnu prosto, kao ime rijeke i zemlje Bosne. Daničić piše o tome u svom „Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika" ovo: „Bosna: ime rijeci i zemlji i jednom selu. Bez sumnje je ostalo od starijega tućega naroda; pisalo se u tućijem jezicima X. vijeka Bosona, poslije i Bosnia." Ali i po autoritativnome sudu Miklošića i Jagića ne može se korijen odgonetnuti u slovjenštini. Ako dakle tako stoji, da se ime toj obdasti, kojoj je tek jedno sdovjensko pdeme, i to bosansko, dado historičku njenu individualnost , ne može protumačiti slovjenštinom, kud nam se onda valja obratiti? Po našem mnijenju valja tu promotriti oskudne ostanke predbosanske povijesti.

Iliri su prvo i po historiji najstarije pleme, koje je naselilo sjeverozapadni ugao balkanskog poluostrva. U najstarije doba, šta ga povijest bilježi, bida su ta ilirska pdemena još u stanju napola pražitnom. U podzemnim prostorijama i pećinama živio je čovjek, životinjskim kožama branio se od zime, a vatru je neprestano poticao, da mu ne ugasne. Duge zimske noći kratide bi se igrom i pićem, ljudi i živina življahu zajedno. U ovdašnjim kamenitim i krševitim predjelima, gdje je gotovo tropsko ljeto, a zimi veoma studeno, življaše kršan, žilav, hrabar, ali divlji narod, koji je sastojao od zasebnih, nepredobitnih plemena. Taj narod nazivali su stari geografi skupnim imenom Iliri. Nije to povijest, što su nam stari historici ostavili o tim plemenima i narodima. Tu se razabire samo inštinktivno vrludanje po dolovima, po morskome žalu, kao po prilici selenje ptica u jatima i rojenje pčela. Istom u IV. vijeku prije Hrista zbio se dogaćaj, koji u svojim pošljedcima ilirska plemena rekao bih prorećuje, a ponekle i naše današnje bosansko područje osvjetljuje. To je seoba Kelta, koja je na badkanskom poluostrvu izazvada pravu etničku revoluciju.

Ogranak Kelta, veliki Skordisci, koji su od sjeverozapadne obale jadranskog mora putovali prema istoku: na Drinu i donji Dunav, za tim mali Skordisci, ubrzo su silno uticali u jednu ruku na Trake, štono su istočno stanovali, a u drugu na Ilire, nastanjene zapadno. Od onih ilirskih naroda, koji su onda stanovali u današnjem području Vosne i Hercegovine, sanpaka i Kosovog polja, osobito se ističu dva plemena: Ardiejci i Autarijati. Između 370—60. pr. Hr. udaraju Kelti na ilirske narode, koji su stanovali na jugu. Najprije naiđoše na pleme 'ArsaGa, koje nazivaju 'Arhabsos i ArbgaGos. Njihova obitališta valja nam tražiti ili blizu Liburanaca (sjeverozapad Bosne), ili na jugu od srednje Save. Otale budu potisnuti. O tome Strabo (VII. 5. 15) piše ovo: „Ardijske planine cijepaju Dalmaciju u dvije polovice, tako, da jedan dio zemlje leži uz more, a drugi preko planine. Najprije dolazi rijeka Naron, oko nje žive Daorici, Ardiejci i Plerejci, među kojima leži ostrvo Crna Korcira, a na njemu varoš, utemeljena Knidijcima; uz obalu Ardiejaca deži ostrvo Far (Pharus), prije zvano Par (Ragiz), jer ga naseliše Parijci." Ardiejci stanovahu dakle na jugu Hercegovine blizu morske obale, poviš riconijskog (kotorskog) zaljeva. Usred tih naroda bilo je od mora 80 štadija udaljeno trgovačko mjesto Naron. „Od trgovačkog mjesta dalje u unutrašnjost zemlje" (u Hercegovini), — veli Scilaks (Scylax) s. 24 „ima veliko jezero, koje dopire do Autarijata, ilirskog pdemena. U jezeru ima ostrvo od 120 štadija, to je ostrvo vrlo plodno; od tog jezera otiče Naron." Ardiejci bijahu dakle u dodiru o Autarijatima, koji su stanovali uz gornju i srednju Neretvu. Oamo sobom nastaje pitanje, a gdje je bilo to veliko jezero u Hercegovini? Nema sumnje, da je postalo od sutoka voda, koje su u davna vremena ispunjavade tri ravnice: Bjelopolje, Bišće i Mostarsko blato, i tako činile jednu cjelovitu kotlinu; — ostrvo, što je niklo iz tog jezera, mora da je bilo najviše šljeme Huma, luka mova da je bila negdje oko sela Struga, a poblizu ne baš staroga grada i kasnije rimske kolonije Narone. Tu luku poslije poplaviše i razoriše vode Narona. Naron (Neretva) po nekoj kataklizmi otvori sebi put i opade, a v.iši se predjeli na to oslobbdiše vode, jezersku kotdinu pak zaepe vodom Dovaljani krš. Tako nastadoše današnje mladine, kojima je uz gornju stranu utvrda OPuzen. Tako dakle Ardiejce i Autarijate nalazimo u najbližem susjedstvu još u godini 360 pr. Hr. Doskora se zaratiše. O Autarijatima (Au-Tara, narod uz Taru) čitamo u Strabona ovo: „Autarijati bijahu najveće i najjače ilirsko pleme. Prije su neprestano s Ardiejcima vodili ratove zbog soli, koja se na njihovim međama staložila iz vode , što u proljeće dolazi iz jedne doline. Kad bi tu vodu zagrabio, pa onda ostavio, da se ustoji, scijedila bi se za pet dana so. Oni su bili ugovorili, da će zajednički upotrebljavati tu solaru, ali oni taj ugovor prekršiše, pak se zaratiše." U tim ratovima Autarijati, koji su bili na kopnu jači, poslije vedikih gubitaka najzad satrše Ardiejce, koji su bili vrsni mornari.

Tu premoć održaše Autarijati, — koji kako se vidi, življahu u gornjoj Hercegovini i u južnoj Bosni — samo u jednom koljenu, jer već god. 335. sjede Kelti u zapadnim stra-nama Bosne i rasipaju Autarijate. Oko 310. rzzdvojeni su Autarijati, i jedan dio stanovaše za vremena Aleksandra velikoga uz bugarsku Moravu. Za naše pitanje od velike je vrijednosti, da je bojevima među ilirskim srodnim plemenima uzrok bila so. Pitanje soli od vajkada je u starih naroda bio jedno od najglavnijih. Isto tako, kao kod Hurmundura, Khata i Alemana, imala je so i kod Ilira veliku ulogu. Ne samo da je trebala za hranidbu ljudima i živini, nego je, — kako Suidas primjećuje, —i u trgovačkoj izmjeni imala vrijednost. Tračani prodavahu svoje roblje za so, a za Autarijate, koji su stanovadi u neplodnim predjelima, bila je so životno pitanje (Appianus de rebus Illyricis car. III.). I u Slovjena so je znamenit faktor. Slanih vrela, radi kojih su se zavadili Autarijati i Ardiejci, bilo je a i danas ih ima obilato kod Konjica. Oskudica u soli u Hercegovini i Dalmaciji bila je i u srednjem vijeku povod razmiricama. Što je veća bila oskudica u soli u Hercegovini, to je Bosna njome bogatija bila od vajkada. Za predrimskog vremena živjela su u istočnoj Bosni ilirska plemena, poznata pod imenom Panonaca. Predjeo Soli (Sa1e, Sau, Soy, Soro) ležao je uz rijeku Soreču; tamo je stanovalo panonsko pleme Dicijona, južno od ovih pleme Desitijata, s kojima su mećašili Autarijati. To solju bogato područje leži u poriječju Vosne.

U polovici X. vijeka bila je ondje, — kako Konstantin Porfir. spominje — tvrđava , južni Slovjeni nazvaše taj predjeo Soli. U naslovu bosanskih kraljeva navode se Soli (n. pr. Mi Ostoja, milost. bož. kralj Bosni, Usori, Soli itd.) Već godine 1225. označuje se kao ugarski posjed. Teritorija bila je velika banovina, a dio te banovine, koji se je prostirao meću Drinom i Bosnom, činio je banovinu 86. Ugarski taj naziv bio je udešen po slovjenskom „Soli" i znači to isto, naime sb. Sada doćoše Turci i nazvaše Soli Tuzlom po korijenu tuz ili to je opet so. Historijsko razvijanje imena uči nas dakle. da je kolijevka prave Bosne, poriječje rijeke Bosne, vazda bila spletena imenom soli. Sasvim je prirodno, da su takozvani pražitelji pri imenovanju svoje domovine imali na umu dar prirode. Da sada još jednoć ogledamo riječ Bosna. Bos, Boss zove se u današnjem sjeverno-albanaškom nariječju: saliera, vasetto nel quale si mette il sale che si pone in tavola, luogo dove si fanno evaporare le acque salse per estrarne il sale. Dakle slano korito, mjesto, gdje se varenjem slane vode prirećuje so. Ne pribrajamo se onoj školi, koja, kao n. pr. B. Gajtler, sve prabalkansko hoće da protumači iz albanaškog. Nasuprot, mi tvrdimo, da je današnji sjeverno-albanaški govor već u ono vrijeme, kad je još čist bio od latinskih, slavenosrpskih, talijanskih i turskih elemenata, bio samo pomiješano ilirsko nariječje, te se samo s opreznošću smije uzimati pod staru ilirštinu. Ali u ovoj zgodi, gdje je prirodno svojstvo zemlje a priori uputilo stanovnika, da glavnu žilu zemlje i glavno poriječje nazove po daru prirode, koji su Iliri, — kako to posvjedočuju njihovi bojevi, — toliko cijenili, gdje je za tim ime solnoga područja uvijek poznato, kako to povijest svjedoči, tu nam ništa ne smeta, da tako zgodnu sjeverno-albanašku riječ smatramo za osnov zemaljskom imenu Bosne. Starodrevno značenje imena Bosne jest dakle: solna zemlja.


dr Ljudovit Taloci - Mađarski istoričar, arhivista i visoki državni činovnik.
Opširnije...

Jagad grad na Biču kod Priboja



Ovo utvrđenje se nalazilo na lijevoj obali Lima, zapadno od Priboja, na vrhu planine Bič. Kada ga je 1530. godine vidio Benedikt Kuripešić, ovaj mali grad je bio u ruševinama, te nam izgleda da je bio napušten prije nego što su ove krajeve zauzeli Turci. Evlija Čelebi ga opisuje: "to je malen i pust grad, sazidan od kamena u obliku četverougla. U njemu stanuju pastiri sa gorskih pašnjaka. Njegova kasaba (Priboj) leži na ovoj strani Lima, a okićena je sa tri stotine ćeremitom pokrivenih kuća:' Aleksandar Giljferding je prošao kroz Priboj 1857. godine i tom prilikom je ovaj grad naznačio kao Jagad Grad, nazivom koji je čuo u narodu. Alija Bejtić konstatuje da se ovaj naziv zaboravio jer ga 1971 . godine nije niko znao od obližnjih stanovnika.

Danas su očuvani ostaci grada, prema kojima, bez arheoloških istraživanja, nije moguće utvrditi tlocrtni oblik. Vjerujemo da je Evlijin podatak o četverougaonom obliku, tačan. Pretpostavljamo da je pripadao Kosačama. Vrijeme nastanka nije utvrđeno. Najvjerovatnije potiče iz XIV ili XV vijeka, jer je početkom XVI vijeka bio ruševan.
Opširnije...

Stari grad Hrtar kod Višegrada





Na lokalitetu punom šumaraka, brežuljaka, brda i visokih planina, ispresecan dolinama i klisurama pa sve do najvišeg vrha Tare - Stoca, Kragujevca i Dikave s jedne strane, i Devetaka, Crnog Vrha i Sjemeća, s druge strane Drine i dalje stražari Hrtar i svojim ostacima podseća kako je nekada na svojim kulama, zidinama, zgradama i kapiljama živeo svoju ulogu, zadatak i slavu.


Srednjovjekovni grad Hrtar ne spominje se u pisanim dokumentima. Zna se da je pripadao feudalnoj porodici Pavlovića, a štitio je prelaz skelom preko Drine. Turci su ga zauzeli 1463. godine.

Gradić je bio dvostruk, a nalazio se na veoma strmom terenu nad Drinom, sjeverno od Višegrada. Hrtar je bio utvrđeni grad koji se sastojao od tri okrugle kule raznih veličina i bedema koji nisu zatvarali obor nego su povezujući kule pojačavali odbrambeni sistem. Ostaci grada su suviše oskudni da bi se mogla stvoriti slika njegovog prvobitnog izgleda.

Ostaci duguljaste zidane zgrade u pravcu sjeverozapad-jugoistok nisu mogli pripadati srednjovjekovnoj palači - dvoru. Njene dimenzije oko 35 m x 3,5 m upućuju na neku zgradu za stanovanje posade i gospodarske svrhe turskog doba. Najveća okrugla kula na jugoistočnoj strani imala je vanjski prečnik oko 7,7 m, a debljinu zida oko l m. Manje okrugle kule na sjeverozapadnoj strani imale su vanjski prečnik oko 4,4 m, a debljinu zida oko 0,7 m.

Utvrda Hrtara ne može se ubrojati ni u jedan tip srednjovjekovnih utvrđenih gradova. Izgrađena je da bi štitila prelaz preko Drine. Ona se vjerovatno pojačavala. Polazeći od jedne samostalne kule, izgradnjom još dvije manje kule i bedema, postala je mali odbrambeni sistem prilagođen namjeni i terenskim osobenostima. Danas mu se vide ostaci preko puta sela Stari Brod.
Opširnije...

Grmljani u Popovom polju

Vrlo oskudni ostaci grada za koji Marko Vego smatra da je to utvrđenje koje Konstantin Porfirogenet imenuje kao Galumainik, nalaze se kod današnjih Grmljana u Popovom polju. Ovaj lokalitet se spominje u povelji kralja Matijaša 1465. godine. Ostaci utvrde ne omogućavaju tačniju restituciju prvobitnog grada. Smještena na zaravni brežuljka, utvrda je imala oblik trougla sa zaobljenim uglovima. Stranice trougla su imale dužine oko 37, 25 i 26 m. Najduža stranica je imala pravac sjeverozapad-jugoistok, a tupi ugao pod kojim su se sjekle dvije kraće stranice na sjeveroistoku izgleda da je istovremeno bio jedan od uglova četverostrane kule. Uz dužu stranicu trougla vide se tragovi neke izdužene zgrade dimenzija oko 17 x 4,5 m.
Opširnije...

Grivin gad na Limu

Smješten je na lijevoj obali Lima, oko 8 km zračne linije od gradića Rudog prema sjeverozapadu. Pripadao je posjedu Kosača. Utvrda je štitila prelaz preko Lima na starom putu, koji je prečacem spajao Čajniče i Višegrad. Ustvari, to je bila kula-stražara na krivini Lima gdje je bio prelaz preko vode, brod, kako se i sada zove lokalitet uz desnu obalu Lima. Utvrđenje je izgrađeno na jednoj usamljenoj stijeni okruglastog oblika u osnovi, prečnika oko 20 m, visine oko 60 m, sa zaravnatim vrhom na kojem se nalazila kula-stražara.

Sačuvani su njeni donji dijelovi, danas u šipražju i nepristupačni. Prvobitno je prilaz kuli bio moguć jedino preko mosta-lančanika koji je premoštavao prirodni usjek između niže stijene i više stijene na kojoj je podignuta kula. Na nižu stijenu vodi staza od padine brda koje se uzdiže iznad obje stijene, u pozadini lokaliteta utvrde. Naziv utvrde potječe oq šireg predjela koje narod zove Grivin.

Postojanje jedne manje nekropole stećaka u blizini, nazivi lokaliteta Krst, Crkve, Kraljevo Brdo i Kraljev Sto, nedvojbeno upućuju na srednji vijek. Izbor mjesta za kulu, kao i najbliži zaselak Podgrad, dokazuju isto.

Bilo bi vrlo korisno izvršiti arheološka i arhitektonska istraživanja, jer bi nam sigurno dala odgovor na pitanja o izgledu, načinu gradnje, stanovanju posade, oružju i načinu funkcionisanja stražare u srednjem vijeku u našim krajevima.
Opširnije...

Gradina u Donjoj Strmici

U blizini sela Donja Strmica na desnoj obali Lima, udaljena oko 6 km od ušća Lima u Drinu, smještena je utvrda koju narod zove Gradina. Na lijevoj strani Lima, naspram Gradine, u Donjoj Strmici je Gradac kod Omačine. Utvrda je izgrađena na stijeni čiji se vrh po fortifikaciji zove Gradina, kojoj se prilazi preko sela Donja Strmica. Očuvani su ostaci zidina prema kojima, bez arheoloških i arhitektonskih istraživanja, nije moguće odrediti tlocrtno-prostorni raspored utvrde. Prema ostacima i načinu zidanja, zaključujemo da se radi o srednjovjekovnom gradu, a prema lokaciji možemo pretpostaviti da je bio u posjedu Kosača. U narodu živi legenda o Jerini koja je naredila izgradnju Gradine, ali ju je napustila pošto je vidjela da je kraj posve siromašan. Kažu da je otišla dalje niz Drinu i tamo napravila drugi grad.
Opširnije...

Ostaci srednjovjekovnog grada Đurđevice nalaze se na vrhu brda Đurđevice, dvadesetak kilometara jugoistočno od Foče. Ispod Đurđevice su ostaci grada Kosmana na udaljenosti oko 3 km, što više govori u prilog postojanja dva utvrđena grada u utvrđenom pojasu nego o hipotezi da je Kos man bio utvrđeno podgrađe sa dvojcem ovoga grada na Đurđevici. Oskudni ostaci tvrđave Đurđevice omogućavaju nam samo da nasi utimo njen tlocrtni koncept ovalnih oblika prilagođenih terenskim slojnicama. U sredini ovih ostataka tvrđave nalaze se ostaci jedne male jednobrodne crkve sa naglašenom polu kružnom a psi dom. Postoji vjerovatnoća da je crkva podignuta na temeljima dijelova prvobitne utvrde, i to u njenom najvišem oboru koji je sigurno imao kulu. Tek bi arheološka istraživanja mogla više osvijetliti istoriju ovog grada.
Opširnije...

Grad Đurđevac kod Foče

Grad Đurđevac spominje se u popisu zemalja hercega Stjepana 1448. i 1454. godine. Herceg Stjepan boravio je pod Đurđevcem 15.1.1451. godine. Grad se nalazi na lijevoj obali Drine, južno od Foče. Đurđevac je bio jedan od gradova u utvrđenom sistemu odbrane bosanske feudalne porodice Hranić-Kosača, a u koji su, osim njega, ulazile utvrde Tođevac, Kosman i Soko. Utvrđenje je na najvišoj koti imalo jednu četvrtastu kulu i mali četverougaoni obor, a ispod ovoga prema jugu vanjski prostraniji petougaoni obor. Grad je bio na zapadnoj prilaznoj strani utvrđen bedemom na čijem kraju se nalazila četvrtasta (nepravilan četverougao)
bedemska kula, a na jugoistoku se pružao drugi izlomljeni bedem sa dvije dosta pravilne kvadratične bedemske kule. Đurđevac spada u snažnija utvrđenja jugoistočne Bosne. Sa svoje četiri kule raspoređene na najosjetljivijim tačkama, s visokim bedemima i dva obora, grad je bio dobro utvrđen. Danas je vrlo ruševan. Ostaci zidova dosežu najvišu visinu oko 4 m. Na nekim mjestima se izgubio trag bedemu i kulama. Đurđevac nema karakteristika koje ga povezuju sa nekim stilom. Vrijeme kada je nastao dozvoljava utjecaj go tičkog stila, iako, njegov geografski položaj, također, omogućuje i vizantijske utjecaje. Međutim, tlocrtni koncept govori samo o vanrednom slobodnom postavljanju utvrde na teren izbjegavajući pravilne geometrijske oblike i raspored, što je osobenost velikog broja bosanskih srednjovjekovnih utvrđenih gradova. Samo arheološkim istraživanjem moguće je dati odg9vor na pitanje dominantnih utjecaja.
Opširnije...

Srednjovjekovni grad Duroš kod Foče

Srednjovjekovni grad Duroš u pisanim istorijskim izvorima spominje se 1448. godine i
1464. godine u posjedu hercega Stjepana. Utvrđeni grad Duroš sastoji se od tri dijela, glavne utvrde, samostalne odbrambene kule i dugačkog bedema koji je široko opasavao glavnu utvrdu sa sjeverne strane braneći prilaz. Glavna utvrda vrlo izduženog slobodnog oblika prilagođenog zaravni brijega zatvarala je obor maksimalne dužine oko 64 m i širine koja varira između 14 i 16 m, na čijem istočnom kraju se nalazila velika eliptična kula. Njene dimenzije su: duža vanjska osovina 1 2,5 m, kraća 9 m i debljina zida kule, kao i obora, 1 , 2 m. U unutrašnjosti obora nađeni su temelji više zgrada i pregrada. Ovaj podatak govori da je u gradu bilo zgrada za stalno stanovanje, kao i gospodarskih zgrada. Također, uz j užni zid obora nađeni su ostaci prislonjenih građevina sa vanjske strane. U pravcu zapada išao je jedan odbrambeni bedem preko prevoja do susjednog blagog brežuljka i završavao se četvrtastom samostalnom kulom. Ova ima vanjske dimenzije 7,6 x 6,6 m. Udaljenost zračne linije od ove kule do glavne utvrde iznosi oko 61 m. Grad je sačuvan u oskudnim ostacima koji ne omogućavaju idealnu restituciju. Tipološki, srednjovjekovni grad Duroš, spada u red gradova sa izduženim oborom slobodnog tlocrta na čijem kraju se nalazi branič-kula. Arheološka i arhitektonska istraživanja na terenu pomogla bi boljem poznavanju
srednjovjekovnih utvrđenih gradova u gornjem Podrinju.
Opširnije...

Stari grad Dobor kod Modriče



Lokacija na kojoj se nalazi stari grad Dobor poznata je pod imenom Gradina – Dobor ili Dobor-kula. Utvrda je podignuta na prilazu gradu Modriča. Nalazi se na blagoj kosi koja dominira okolnim terenom, neposredno iznad lijeve obale rijeke Bosne. Nadvisuju ga obronci Vučjaka, udaljeni svega 100 m od grada. Utvrđenje je udaljeno oko 4 km uzvodno od Modriče, na području gdje se približuju obronci Vučjak planine i Trebavca, sužavajući dolinu Bosne u klanac, na mjestu koje je oduvijek bilo raskrsnica puteva, tako da se cesta privija uz samu rijeku.

Pod Doborom je ranije bila skela preko Bosne preko koje je put vodio u područje gradova Sokola (kod Gračanice) i Srebrnika na Tinji i dalje u oblast Soli oko grada Tuzle. Jedan odvojak puta vodio je prema rijeci Savi do Šamca gdje se također nalazila skela koja je predstavljala glavni prelaz iz Slavonije u Bosnu tj. Usoru. Tim putem je u srednjem vijeku ugarska vojska najlakše prodirala na bosanske teritorije. Danas se utvrda nalazi blizu glavnog puta.

Prema Hamdiji Kreševljakoviću, sagradio ga je slavonski ban Ivaniš Horvat 1387. godine, kojega je ugarski kralj Sigismund Luksemburški porazio i uhvatio pod Do borom šest godina kasnije, odnosno, 1393. godine. Pod Doborom se odigrala i poznata epizoda pokolja 126 bosanskih plemića, kada je Sigismund pobijedio i zarobio Tvrtka II . U Doboru je 11.11.1449. kralj Tomaš potpisao ugovor sa Ivanom Hunjadijem. Početkom XVI vijeka bio je u vlasti Berislavića. Turci su ga osvojili 1536. godine i postavili posadu kojom je zapovijedao dizdar. Austrijanci su ga na kratko vrijeme osvojili 1716. godine. Požarevačkim mirom ostao je u turskim rukama, ali kako je njegovu ulogu preuzela Derventa, Dobor je ostao bez posade. Prema jednom austrijskom izvještaju iz 1785. godine, Dobor je star, čvrst i napušten grad.



Utvrđenje je smješteno na vrhu onižeg brežuljka na lijevoj strani rijeke Bosne, nedaleko od Modriče. Utvrđeni grad se sastoji od dvije snažne kule i duguljstog obora. Kule su postavljene na stranama najvjerovatnijeg napada, na istočnoj i zapadnoj strani obora, položenog u pravcu istok-zapad. Prirodno, padinama zaštićene strane, su sjeverna i južna za koje je dovoljna odbrana bedemima obora, čije su unutrašnje mjere 16 x 7,2 m. Veća kula ima oblik kvadrata koji je na sjevernoj i južnoj strani zaobljen prelazeći u polukrug. Manja kula je okrugla sa vanjskim prečnikom od 9,3 m. Unutrašnji prečnik veće kule je oko 6 m, a manje oko 5 m. Visina veće kule bila je oko 15 m, a manje oko 12 m. Pretpostavka o postojanju najviše potkrovne etaže od drveta nije ničim potvrđena. Zidovi obora i kula su vrlo debeli u odnosu na dimenzije utvrde, a iznose 2-3 m. Kapija grada bila je uz manju kulu. U kule se ulazilo drvenim stepenicama na visinu prve etaže. Veća kula je imala tri, a manja dvije etaže, koje su bile povezane drvenim stepenicama. Međuspratne konstrukcije su bile drvene. Ispod grada na južnoj strani sačuvani su ostaci samostalnog bedema koji je sa ove strane branio prolaz. Po ovom konceptu grada sa dvije naspramne kule i malim oborom koji ih štiti, po slobodnoj postavi na teren, Dobor spada u najoriginalnije, najtipičnije i najljepše bosanske srednjovjekovne utvrde. Značajni ostaci pružaju mogućnost, ne samo arheoloških istraživanja, nego i arhitektonskih konzervatorsko-restauratorskih radova, u cilju njegovog korištenja u savremene namjene.



Slabi tragovi, ustanovljeni arheološkim istraživanjima, ukazuju da je još u prahistorijskom dobu na ovom prostoru postojalo neko utvrđenje. Prilikom izgradnje nove ceste uz Bosnu 1975. godine, na južnoj kosi ispod grada, otkopani su ostaci prahistorijskog utvrđenja.

Iz antičkog doba na teritoriji utvrđenja i na padini prema rijeci Bosni pronađeno je nekoliko metalnih nalaza, te komada opeke i crijepa (Bojanovski, 1981., 25). Istraživač ovog utvrđenja Ivo Bojanovski smatra da su otkriveni dijelovi utvrđenja iz neke ranije faze srednjovjekovnog grada, na kojima je kasnije sagrađeno današnje utvrđenje.

Dobor se nalazio na teritoriji srednjovjekovne župe Nenavište. Granice Nenavišta se približno poklapaju s područjem opština Gradačca, Modriče, Orašje, Bosanski Šamac-Šamac i Odžak. U povelji bana Stjepana II Kotromanića iz 1329. godine Nenavištu su pripadali selo Jakeš na lijevoj i Modriča na desnoj obali rijeke Bosne, tj. uža teritorija na kojoj se nalazi utvrđenje Dobor.

U kasnom srednjem vijeku župa Nenavište podijelila se na dva manja kotara sa sjedištima u Gradačcu i Doboru. Takvu podjelu indicira lokacija utvrđenja u navedenim mjestima (Anđelić, 1982., 147, nap 21 i 24).

Prvi pisani izvori o Doboru su iz perioda ratova koje je vodio ugarski kralj Sigismund protiv Bosne krajem XIV i početkom XV stoljeća.

Tokom osamdesetih godina XIV stoljeća u Hrvatskoj je izbilo nezadovoljstvo protiv centralističke politike kralja Sigismunda. Na čelu nezadovoljnika su stajali braća Pavao (zagrebački biskup) i ban Ivaniš Horvat. Bosanski kralj Tvrtko I iskoristio je navedeno nezadovoljstvo, pomažući pobunjenima i na taj način pridobiti gotovo svu Hrvatsku južno od Velebita zajedno sa primorskim gradovima. Godine 1389. proglasio se kraljem Hrvatske i Dalmacije. U to vrijeme (između 1387 - 1390. godine), sklonila su se braća Horvat, kao Tvrtkovi saveznici u Dobor i u njemu ostali i nakon njegove smrti, poslije 1391. godine, nastavljajući borbu protiv Sigismunda iako se nasljednik Tvrtka I kralj Dabiša morao 1393. godine u Đakovu dogovoriti sa Sigismundom oko bosanske krune. Prema obavezi koju je Dabiša primio pod Doborom 1394. i koju je prihvatio jedan dio bosanske vlastele, trebalo je da se Sigismund Luksemburški kruniše za kralja Bosne. Te godine Sigismund je poduzeo pohod na Horvate, zauzeo i spalio Dobor, a braću Horvate uhvatio i kaznio. Iz tog pohoda je Sigismundova povelja pisana 15. jula 1394. in descensu nostro campestri sub castro Dobor vocato (u vojnom kampu pod gradom zvanim Dobor). Kako Sigismund nije dobio bosansku krunu poduzeo je u vremenu od 1398. do 1408. godine pet vojnih pohoda na Bosnu (dva 1398., te 1406., 1407. i 1408).

U darovnici koju je 17. februara 1401. godine izdao Sigismund nadbiskupu Ivanu Kanjiškom i njegovoj braći za vjernu službu između 1389. i 1397. godine u kojoj se navodi da su njegovi tj. Sigismundovi neprijatelji u granicama njegove zemlje sagradili i opremili grad Dobor (Bojanovski, 1982., 25, napomene od 39-41). Sigismund je došao na vlast 1387. godine, što znači da su braća Horvat, negdje početkom njegove vladavine, između 1387. i 1394. godine, kada je Sigismund zauzeo i popalio ovo utvrđenje, dobili Dobor od kralja Tvrtka I tu podigli nove utvrde (Bojanovski, 19).

Na čelu otpora protiv Sigismunda stajao je vojvoda Hrvoje Vukčić Hrvatinić u čijem su posjedu neko vrijeme bili obližnji Jakeš i Modriča (Anđelić, 1982., 1489).

Dobor je vjerojatno bio u kraljevskoj domeni, o čemu govori činjenica da je Tvrtko I dozvolio braći Horvatima da se sklone u Dobor.

U povelji od 1. augusta 1406. godine, kojom Sigismund daruje braću Gorjanske za zasluge u vremenu od 1386. do 1403. godine, također se spominje razaranje Dobora 1394. godine.

Bosansko plemstvo nezadovoljno ugrofilskom politikom kralja Dabiše, izabralo je za kralja Tvrtka II. To je izazvalo Sigismunda da se ponovo uplete u događaje u Bosni. U bici pod Doborom u jesen 1408. godine bosanska vojska je poražena, a po naređenju Sigismunda pobijeno je preko stotinu bosanskih plemića. Dva dokumenta datirana 26. maja i 5. juna 1408. dokazuju Sigismundovo prisustvo sub castro nostro Dobor. Nakon ovog rata, priznao je Ostoja, koji po drugi put postaje bosanski kralj, Sigismundovu vrhovnu vlast. Međutim, zbog otpora Bosanaca rat se nastavio 1410. i 1411. godine kada je Sigismund zadržao sjeverne oblasti Usoru i Soli, a Ostoja je kao vazal vladao u pravoj Bosni i Humskoj zemlji (Ćirković, 1964., 211). U novom ratu 1415. godine porazom kod Doboja, Sigismund se povukao iz Bosne u kojoj je izgubio Usoru i Soli i više se nije jače uplitao u bosanske prilike (Ćirković, 1964., 243). Kralj Stjepan Tomaš je 11. novembra 1449. godine u Doboru sklopio odbrambeni ugovor s mačvanskim banom Ivanom od Korođa, kao posrednikom Janka Hunjadija protiv Osmana.

Pismom od 13. juna 1457. godine iz Dobora je javio Petar Tomasi, mletački poslanik, da je kralj Stjepan Tomaš odlučio prekinuti vazalni odnos prema sultanu. Tada je, uz mletačkog poslanika u Doboru boravio i papin poslanik kardinal Ivan Carvajal (Frankoi, 1890., 9-12).

Od 1463. do 1536., sudeći po vijestima iz 1499., 1528. i 1536. godine, Dobor je bio pod vlašću ugarsko-hrvatskih velikaša od kojih su u njemu najduže vladali slavonski plemići Berislavići (koji se prvi puta pominju 1470. godine kao comes perpetuus de Dobor (Bojanovski, 1972. 247-248; isti 1981., 27, nap. 51 i 52, i str. 32). Dobor je bio u okviru Srebreničke banovine i dijelio sudbinu ostalih utvrđenja, a to se uglavnom odnosi na pomanjkanje sredstava za odbranu grada (Bojanovski, 1981., 28; Truhelka, 1904., 75).

Padom Srebreničke banovine pao je i Dobor pod osmansku vlast. Srpski despot u Ugarskoj P. Bakić javlja već 27. augusta 1536. godine u Beč da je Husrev beg zauzeo Dobor. Grad je pripojen Bosanskom sandžaku i Brodskom kadiluku (Šabanović, 1982., 150). U gradu je smještena posada od 40 vojnika. Husrev beg je u Doboru uvakufio i 150 košnica. Prvi poznati dizdar Dobora bio je Muhjudin aga do 1587. godine. Naslijedio ga je njegov sin Jusuf-aga, koji je tu dužnost vršio do 1610. godine. Njega je naslijedio njegov sin Aga Dede, učen čovjek koji se rodio u Doboru, i ostavio njegov opis. U njegovom djelu koje je nastalo 1622-1623. godine navedena su imena svih dizdara od 1536. do 1623. godine (Kreševljaković, 1953., 21; Bojanovski, 1981., 28).

Biskup Marijan Maravić u opisu svoje biskupije iz 1655. kaže da je Dobor još uvijek u funkciji (Milobar, 1904., 254). U popisu bosanskih spahija iz 1711. godine Dobor je sjedište istoimene nahije (Skarić, 1930., 41 i 42; Anđelić, 1982., 147; Šabanović, 1982., 177).



Grad je napušten 1716. godine tokom austrijsko-turskog rata. U munjevitom pohodu zauzeo ga je 21. novembra 1716. godine pukovnik Petraš, a osmanska posada od oko 200 vojnika povukla se prema Gračanici. Prema vojnom izvještaju Austrijanci su grad razorili (Bojanovski, 1981., 28, nap. 59).

Iako je Požarevačkim mirom ostao pod osmanskom vlašću, Dobor je ostao napušten, a njegovu ulogu preuzela je Derventa. U vojnom izvještaju iz 1737. godine opisan je kao napuštena utvrda (Bodenstein, 1908., 98), a 1785. neki austrijski špijun ga je opisao kao star, prilično čvrst i napušten grad (Kreševljaković, 1953., 22).


Opširnije...

Stari grad Brodar na ušću Lima u Drinu

Spominje se 1442. godine u povelji (jedinom sigurnom spomenu ovom gradu) Ivaniša Pavlovića, kojemu je tada pripadao. Prema mišljenju Đoke Mazalića još 1433. u Brodaru je boravio Radoslav Pavlović. Nalazi se na ušću Lima u Drinu, gdje mu se i danas vide ostaci. Utvrđeni grad Brodar, prema oskudnim ostacima, bio je vrlo izduženog nepravilnog oblika, čiji su bedemi pratili tok terenskih slojnica. Smješten je na vrhu brijega, iznad desne obale Drine i Lima, u srednjem Podrinju, jugozapadno od Višegrada. Njegov slobodni oblik odgovara načinu gradnje velikog broja utvrđenja u Podrinju. Dužina utvrde u pravcu sjeverozapad-jugoistok je iznosila oko 80 m a širina je varirala oko 12 m. Na sjeverozapadnom kraju postojala je okrugla kula vanjskog promjera oko 7,5 m. Obor je ispregrađivan, a vide se i temelji nekoliko zgrada na jugoistočnom kraju. Postoji velika vjerovatnoća da je ovdje postojala druga kula, što odgovara ovakvom tipu utvrđenog grada. Polazeći od toga, Brodar bismo mogli svrstati u tip izduženog grada slobodnog tlocrta sa kulama na krajevima obora. Ovo bi se moglo dokazati samo istraživačkim arheološkim i arhitektonskim radovima na terenu. Ovi radovi su potrebni i za utvrđivanje faza u izgradnji utvrđenja Brodara, kao i za pokušaj stvaranja idealne restitucije. Imao je i po.dgrađe, po svoj prilici na mjestu lokaliteta Varošište. Iz Brodara se izvozila olovna ruda. U blizini ima stećaka.
Opširnije...

Komić-Grad kod Milića i Vlasenice



Komić-Grad je pripadao Pavlovićima i predstavljao je jedan od graničnih gradova njihovog posjeda. Turci su ga zauzeli 1463. godine i vjerovatno ubrzo potom napustili i razorili. Nalazi sejugoistočno od Vlasenice, pod Kraljevora Gorom. Danas mu se vide ostaci. Utvrđenje se sastojalo od kule sa tlocrtom u obliku nepravilnog petougla, koja je bila smještena u oboru nepravilnog trougla. Dva ugla ovog trougla su zaobljena, a treći ugao je oštar. Kula se nalazi u središtu obora. Utvrda je postavljena na najvišoj koti brežuljka podjednako pristupačnog sa sve četiri strane. Da bi se otežao pristup utvrdi, izgrađeni su zrakasti samostalni bedemi koji štite prilaz gradu na sjeveroistočnoj, sjeverozapadnoj i jugoistočnoj strani. Dimenzije obora su oko 25 x 25 x 18 m. Vanjske dimenzije kule iznose: 3,4 x 4 x 4,2 x 2 x 2,8 m. Debljina zidova varira u 0,8 m do 1,25 m. Utvrdenje se odlikuje usklađenim oblicima gradnje sa prirodnim odlikama brežuljka.










Opširnije...

Opširnije...